Mnogim osobama ženskog pola poznat je osećaj besa koji protutnji kroz njih kada posegnu za svojom torbom da iz nje izvade ključeve od kuće, a iz torbe izlete papirići, karmini, rokovnik, hemijska olovka, mandarina, cigarete. Doduše ima i dama koje drže do svoje elegancije, pa strogo paze na to da imaju markirani novčanik crvene boje sa zlatnim kopčama, tašnu sa dovoljno pregrada, da se elementi različitih aspekata njihovog života ni u torbi ne bi slučajno izmešali.
[umetnime]
Muškarci često umesto torbe nose duks, a u džepovima svoj mali stan, sve što je njima dovoljno za život. Ima i pripadnika muškog pola koji vode računa o svom poslovnom imidžu, pa u svojim akt tašnama pakuju uredno sve mobilne i računarske uređaje, komplete naliv-pera, naočara, planera i parfema. Ima i onih sa „apa-drapa“ stilom koji samo potrpaju sve što im se pod ruku nađe u svoj ranac i sa njim bi mogli i na put oko sveta.
Da li vam je već jasno koliko o nama govore naše torbe, ormari, radni stolovi? Koliko zadržavamo stvari, objekte koji nam nisu potrebni, isto toliku količinu emotivnog materijala i emotivnog tereta vezujemo za sebe bespotrebno.
[umetnime]
Zadržavanjem starih, izlomljenih stvari koje nam više ničemu ne služe, mi zadržavamo u sebi i sa sobom i neke odnose, neke osobe, koji nam možda donose više štete nego koristi.
Nekada nismo u stanju da pustimo stare ljubavi i dozvolimo da u naš život uđu lepše i bolje veze. Iz straha od ponovnog odbacivanja ili lošeg kraja držimo se vezani za prošlost koja nije bila dobra. U sebi vodimo zamišljene razgovore, raspravljamo se, molimo, ljutimo, mirimo, da ne bismo priznali gubitak. Čuvamo lične stvari starih ljubavnika i ostajemo za njih vezani,
Zašto ne možemo da pustimo? Zato što je potrebno oprostiti i zaboraviti. Opraštanje nije tako lagan proces, a za njega je neophodno prihvatanje.
[umetnime]
Ne oslobađamo se ljudi na koje smo ljuti, kivni, koji su nas povredili ili ostavili, jer iz zavisnosti nesvesno dobijamo i određenu korist. „Dok imam na koga da se ljutim, nisam sam“ . Korist od ovakvog mišljenja je ta da ne moramo da se suočavamo sa svojom nesposobnošću da budemo sami, nesposobnošću da uživamo u životu onakvom kakav je u svojoj suštini, da se radujemo lepom danu, da istražujemo svoje talente. Ne suočavamo se sa činjenicom da za nas ništa nema vrednost ako to ne podelimo sa drugom osobom, da vezu dižemo na idealni pijedestal, poričući realnost života.
Kada se odnos sa nekom osobom završi, lakše se pušta ako je bio dobar. Dobre uspomene ostaju integrisane u nama i mi tu osobu imamo u sebi, sa sobom uvek. Isto se dešava i kada neko naš, nama drag, napusti ovaj svet.
Kada su odnosi obojeni ambivalencijom, suprotstavljenim oprečnim osećanjima, teže nam je da oprostimo i da se odvojimo, jer se moramo suočiti i sa pozitivnim ali i sa negativnim polaritetom ambivalencije. Iz straha da ne osetimo mržnju vezujemo sebe u neprekidne unutrašnje rasprave sa drugom osobom i prebacivanja.
Kako početi sa raščišćavanjem radi zdravlja?
Zamislite sebe u sobi sa svojim emotivnim teretom. Da li je to možda prašnjava soba puna napunjenih kutija. Kako dišete u toj sobi?!
Tako nam i jeste u svakodnevnom životu. Ako rašćišćavamo redovno svoj mentalni prostor, ako vodimo računa o emotivnom stanju, provetravamo svoju duhovnu prostoriju, biće mesta više i za nas u toj sobi. Biće prostora da se unese radost, lepota, životnost, kreativnost. Disaćemo punim plućima!
Za početak predlažem da bar popakujete svoje torbe i kutije emotivnog tereta, raščistite koliko da ima mesta za vas. Onda možete primeniti strategiju bacanja onoga što vam nije potrebno. Ukoliko teško ide, poslužite se lukavstvom: ne krećite od bacanja, već od čuvanja, tako što ćete zadržati samo one stvari koje su vam zaista neophodne u životu. Tako i sa odnosima, ljudima, poslovima, knjigama, pismima, Labelima, računarima.
One drage uspomene, odnose, događaje, poklone, negujete i čuvajte u sebi, one jačaju vašu sposobnost stabilnosti psihe, vašu konstantnost, uče vas da možete i sami, jer imate sve te dobre uspomene integrisane u sebi. Učite i da budete sebi interesantni, da ne morate da zavisite.
Suočavanje
Da bi se suočili sa svojim emotivnim prtljagom ponekada je potrebno prvo da naučimo sebe da osećamo. Pustite sebe da osetite bes i ljutnju, dozvolite sebi da osećate sreću, zaboravite na maksimu „Ne smej se toliko, plakaćeš!“ Baš se radujete i smejte kad god se osećate srećno. Odtugujte sve gubitke onoliko dugo i kako je vama potrebno. Tek sa prolaskom osećanja kroz naš organizam bez prikrivanja, potiskivanja i poricanja, sa potpunom svešću o tome kada, zašto i kako osećamo određeno osećanje, moguće je na kraju i osolobađanje uvezanih energija.
Učite da u svakom trenutku budete svesni kako se osećate, o čemu mislite, kako govorite i šta radite. Pročišćavajte i vetrite redovno svoje odaje psihe i doma, kako se prolazi ne bi ustajali a vas ostavili zaglavljene u prošlosti i stanjima depresije.
Lagano, korak po korak, razvijajte i uvećavajte svoje sposobnosti za življenje punim plućima.
Mirjana Kokerić, Nacionalno sertifikovani kouč
0 Comments